Winfried Otto Schumann biografija – Vinfrid Oto Šuman, (Winfried Otto Schumann)  sin fizičkog hemičara, rođen je 20. maja 1888. u Tubingenu, u Nemačkoj. Rano detinjstvo je proveo u Kaselu i u Berndorfu, gradu u blizini Beča. 

Zbog očevih nekoliko preseljenja, vezanih za posao, odrastao je u različitim mestima u  tada nemačkim zemljama, među kojima su Berndorf, jugoistočno od Beča (Austrija), i Karolinental, blizu Praga (sada Karlin, deo Praga, prestonice Češka).

Obrazovanje

Od 1905. do 1909. godine Vinfrid Oto Šuman (Winfried Otto Schumann) studirao je elektrotehniku na Technische Hochschule Karlsruhe. Danas se taj univerzitet zove  „Karlsruhe“. To je prvo nemačko veleučilište, danas ekvivalentno tehničkom univerzitetu. 

Radno iskustvo

Radio je kao pomoćnik osnivača Instituta za elektrotehniku, Engelbert Arnold. U isto vreme je pod Arnoldovim vođstvom ( sve do Arnoldove smrti, u novembru 1911.) pripremio doktorsku tezu „O zakretnim momentima namotavanja amortizera višefaznih sinhronih mašina pri malim oscilacijama klatna u paralelnim operacijama“ i stekao doktorat  1912.godine.

Nakon završnog ispita  Vinfrid Oto Šuman (Winfried Otto Schumann) pre prvog svetskog rata, počeo je da radi u industriji, kao šef visokonaponske laboratorije, za kompaniju „Brovn, Boveri & Cie“ u Badenu, Švajcarska, sve do 1914.godine. 

Tokom Prvog svetskog rata, radio je kao radio operater, a od početka 1919. radio je kao istraživački saradnik „Robert-Bosch-Stiftung-a“ („Robert Bosch“ fondacija) na Institutu za elektrotehniku u „Technische Hochschule Stuttgart“ (sada Univerzitat Stuttgart). 

Tu se kvalifikovao za univerzitetsku nastavu („Habilitacija“) 1920. godine sa tezom „Električni napon gasova“, gde je iste godine postavljen je za vanrednog profesora tehničke fizike, na Univerzitetu u Jeni, Nemačka.

1924. godine postao je profesor za teorijsku elektroniku i direktor Elektrofizičke laboratorije na Tehničkom univerzitetu u Minhenu. Minhenska laboratorija je nakon toga postala Elektrofizički institut, gde je Vinfrid Oto Šuman  nastavio da radi.

Od septembra 1947.god. do oktobra 1948.god. Vinfrid Oto Šuman je bio na odsustvu i radio je u vazduhoplovnoj bazi „Wright-a“  (kasnije preimenovanoj u vazduhoplovnu bazu „Wright-Patterson“), Daiton, Ohio, za vazduhoplovne snage Sjedinjenih  Američkih Država. 1961. godine dobio je status profesora emeritusa.

U naučnoj karijeri  biografija Vinfrida Šumana  se deli na četiri različita perioda. 

– Prvi period: je započeo disertacijom i završio imenovanjem za redovnog profesora u Minhenu i uglavnom je bio posvećen temama visokog napona. 

– Drugi perod: Od početka svog profesora u Minhenu 1924. do 1951. radio je na pojavama pražnjenja u visoko joniziranim gasovima (plazmi), kao i na širenju talasa u njima. 

– Treći period: od 1952. do oko 1957. godine, bio je posvećen istraživanju širenja talasa ELF-a u šupljini između Zemljine površine i donje jonosfere.

– Četvrti period: Nakon 1958. i nakon odlaska u penziju je uglavnom  radio na problemima kretanja električnih naboja pod uticajem niskofrekventnih elektromagnetnih polja. Pored toga, nekoliko godina bio je član upravnog odbora Muzeja „Deutsches“ u Minhenu, jednog od najvećih svetskih muzeja za prirodne nauke i tehnologije, i kao član upravnog odbora Bavarske radiodifuzne službe („Baierischer Rundfunk“). Vinfrid Šuman biografija obiluje bogatstvom vrednog i predanog rada na polju fizike. 

Otkriće Šumanove rezonance

1952. godine, nemački profesor, fizičar Winfried Otto Schumann, na Tehničkom univerzitetu u Minhenu, počeo je sa pokušajima da odgonetne da li sama Zemlja ima frekvenciju,  zapravo puls. Njegova predpostavka o postojanju ove frekvencije, došla je iz njegovog shvatanja da kada sfera postoji unutar druge sfere, postoji i električna napetist koja se stvara između njih. 

Evo kako je on to video:  Pošto negativno naelektrisana zemlja postoji unutar pozitivno naelektrisanih jonosfera, između njih postoji napetost dajući Zemlji određenu frekvenciju. Nakon svojih pretpostavki i kroz niz proračuna, on je mogao da odredi frekvenciju oslanjajući se na puls Zemlje. Ta frekvencija je bila 10Hz. 

To nije bilo sve. 1954. godine Šuman se udružio sa drugim naučnikom (Herbert Konig) i potvrdio da rezonanca Zemlje održava frekvenciju 7,83hz. Njegovo istraživanje je kasnije testirano i potvrđeno od strane nekoliko naučnika. 

1. Herbert Konig koji je postao Šumanov sledbenik na Univerzitetu u Minhenu, otkrio je i dalje pokazao jasnu vezu između Šumanove rezonance i moždanih ritmova. On je uporedio ljudske EEG snimke sa prirodnim elektromagnetnim poljima životne sredine (1979.) i ustanovio da glavna frekvencija proizvedena od Šumanovih oscilacija je izuzetno blizu frekvencije alfa ritmova.
2. Hans Berger, izgradio je EEG mašinu koja je omogućila prvo snimanje frekvencije koju šalje mozak. 
3. Dr. Anker Miler bio je zapanjen otkrićem da se frekvencija Zemlje potpuno podudara sa frekvencijom ljudskog mozga
4. Istraživanje koje je sproveo E. Jakobi na Univerzitetu u Dizeldorfu pokazalo je da odsustvo Šumanovih talasa stvara mentalne i fizičke probleme zdravlja u ljudskom telu.
5. Profesor R.Vever iz Instituta „Maks Plank“ za fiziologiju u Erling-Andechs. Izgradio je podzemni bunker, van magnetnog polja i uzeo studente volontere, koji su proveli, 4 nedelje u njemu. Ustanovio je da su su se cirkadijalni ritmovi studenta razišli i da su pretrpeli emocionalni stres i migrene.  Vever je zatim dodao Šumanovu frekvenciju nazad u njihovo okruženje, a rezultati su bili zapanjujući. Nakon samo kraćeg izlaganja na 7,83 Hz, zdravlje volontera je stabilizovano. Ovo je pokazalo direktnu vezu između ljudi i njihovu vezu sa pulsom Zemlje. 
6. Ovo je 2011. godine potvrdio Luk Montani, koji je naišao na otkriće tokom istraživanja memorije vode. Šumanova rezonanca je  prihvaćen termin, koji se koristi kada treba da se opiše, ili izmeri puls Zemlje. 

Iako je Šumanova rezonanca mogla biti potvrđena merenjima u vreme otkrića, sada je mnogo teže otkriti tu rezonancu, zbog činjenice, da je naša atmosfera sada, u velikoj meri preplavljena zračenjem koje je proizveo čovek i raznim frekvencijama. Ovo sugeriše da naše bežične tehnologije danas uništavaju prirodni signal, dok naše mentalno i fizičko telo zahteva da funkcioniše na zdrav način.

Naučnik Winfried Otto Schumann je imao 86 godina kada je preminuo 22. septembra 1974.

Winfried Otto Schumann, fizičar, je vredan čovek, kojem dugujemo bezkrajnu zahvalnost, jer je čovečanstvu dokazao, da smo jedno sa prirodom!

Winfried Otto Schumann rezonanca, inspiracija je stvaranja uređaja „Lucha T8“, za poboljšanje zdravlja, koji stvara i emituje Zemljinu prirodnu frekvenciju od 7,83Hz. „Lucha T8“ ima za cilj da  nas vrati na prirodan signal i otključa potencijal, našeg organizma, da se samo-reguliše i uravnoteži!