Svi mi, ljudi, kroz život, izražavamo mnoge emocije: ljutnju, bes, osudu, potištenost, beznađe, krivicu, pohlepu, tugu, zabrinutost, nespokojstvo… ali  i radost, sreću, nadu, spokoj, ljubav.  Tokom sazrevanja shvatamo (dobijamo uvide) u to, šta znači biti čovek!

Cilj je razvijati se, disciplinovati i birati svoja osećanja! Ali većina u odrastanju, skrene s pravog puta. Odrastanjem (iz svoje okoline, od najbližih i društva) počinjemo prikupljati pogrešne ideje i zaključke, koje nam zatvore vezu, sa našom unutarnjom mudrošću. Većinom, jedni druge, počinjemo ( gotovo u svemu) da kopiramo. Udaljavamo se sve više, od svoje suštine, pravih nas. Potpuno zaboravljajući da  smo unikatni, savršeni i  da svako od nas, ima jedinstvenu ulogu, svojim boravkom na Zemlji! I tako stvaramo jaz u nama, (jaz sa drugima) nevoljenjem, samoosudom, ili krivimo svoje roditelje, okolinu, zapravo tražimo opravdanje, našeg udaljavanja. Kod mnogih, kreće osećaj krivice, samokritičnost, pa čak i mržnja prema sebi…potiskivanje emocija…a sve to podiže nivo telesnog stresa i slabljenje imunog sistema.

Zbog svega ovoga, zbog osećanja koja ispoljavamo nezadovoljstvom, naša iskustva, ni malo nisu lepa. Ona odražavaju naša verovanja. Sve u našim životima je ogledalo nas samih! Kada nam se dešava nešto što nije prijatno, imamo priliku da se pitamo:“ Kako ja doprinosim ovom iskustvu? Šta je to u meni, što veruje, da ja ovo zaslužujem?“ Šta je lekcija svemu ovome? Lekcija je UVEK VOLETI SEBE! Prihvatati sebe, takvim kakvim jesmo, bez osude. Čak i ako ne znamo kako voleti sebe, ali ako smo voljni da se vratimo svojoj suštini, ako želimo da radimo na osvešćivanju

KO SMO, promena će se sama stvoriti. Tada ćemo otvarati, čudesna vrata uvida i shvatićemo da su svi naši takozvani “ problemi“ samo naše šanse da porastemo, da se menjamo i da većina problema, dolazi od vibracija KOJE ODBIJAMO!

Zaključak je da treba da se vratimo čistoći duha, gde zaista volimo sebe! Potrebno je da promenimo način razmišljanja, da uspostavimo onu dečiju nevinost života i radost postojanja, od trenutka do trenutka! Da razumemo i opraštamo drugima, da budemo zahvalni ( svima i svemu) i da se setimo da smo svi povezani nevidljivim (nitima) silama! Da emocionalno sazrimo, shvatimo: da je lek u našem srcu!

Na to nas podseća najveći genije:

„Iščeznuće neke zvezde i pojava komete, utiču na nas, više nego što mi to slutimo. Veze među stvorenjima na Zemlji su još jače; zbog naših osećanja i misli cvet će divniji zamirisati, ili ućutati. Te istine iznova moramo učiti, da bismo se izlečili. Lek je u našem srcu i isto tako, u srcu svemira.” -Nikola Tesla